Moram priznati da je to bio dan koji je ostavio neizbrisiv trag. Na kraju krajeva, tako je sve i počelo...
Na poziv kompanije koja ima veliko srce, došli smo u selo da posadimo biljke u okviru humanitarne akcije koju su organizovali. Prvo što smo doživeli je susret sa dečakom, uzrasta 5,6 godina koji je ponudio kolegi sok i rekao ,, Izvolite, ja imam dva, ne treba mi,, Šok! Tako mali a tako nesebičan. Zatim smo videli decu koja bez ikakve organizacije vaspitača, strpljivo stoje u redu za sladoled koji je napravljen specijalno za tu priliku... Pomislili smo kako se ovakve scene ne vidjaju baš često.
Zatim su usledila njihova pitanja koje je ovo cveće, da li možemo i mi da sadimo sa vama, kako da zalivamo, da li smemo da jedemo. Od njihovih pitanja, draži su nam bili samo zagrljaji koje smo dobili.
I
Comentarios